KAKO DO PETICA

Poštovani roditelji,

Počela je nova školska godina. Ono što sada počinje da nas brine jesu ocene. Ocene se pojavljuju kao numerička vrednost od 1 do 5, i kao takve dobijaj ulogu „monete“ za dalje napredovanje, za upis u srednju školu, na fakultet, konkurs za stipendiju, dobro zaposlenje, za ponos roditelja i bliže i dalje rodbine. Zato su ocene, posebno na kraju školske godine glavni problem tenzije kod svih učesnika obrazovnog procesa.
 
KAKO DO DOBRIH OCENA?
Da bi učenik bio uspešan u savladavanju gradiva neophodno je da savlada:

Pozitivne radne navike

Organizaciju vremena i

Tehnike uspešnog učenja

 
Formiranje radnih navika je jedan od najznačajnijih uslova koji obezbeđuje uspeh u školi i životu. Dosada su Vaša deca usvojila niz navika, počevši od higijenskih, pa sve do radnih navika u učenju ,koje su se formirale u prvom razredu.  Sada kada se znanje brojčano ocenjuje potrebno je da  “svest o potrebi da se bude uspešan u učenju” pređe u naviku, pa se učenje obavlja kao zadovoljavanje te potrebe. U tome je neophodna Vaša pomoć u vidu pohvale, smernica, motivisanja (nikako nagrađivanja za odličnu ocenu kupovinom, ili kažnjavanja za lošu ocenu )

Radne navike su razvijene kada:
- dete završava svoje školske obaveze pre nego što počne da se igra ili gleda televiziju
- ne odlaže neki zadatak čak ni onda kad je on neprijatan i težak
- za svaki predviđeni posao rasporedi vreme
-  dobro obavlja zadatak bez gubljenja vremena i nepotrebnog zadržavanja
- radi zadatke na vreme i uredno i čuva pribor i udžbenike (odgovorno se ponaša).
 
Uloga roditelja je da pomognu ako se pojave teškoće, a ne da obavljaju  obaveze umesto deteta.
Postoji opasnost da sa doživljajem neuspeha dete menja i odnos prema radu, gubi volju i istrajnost a posebno radne navike, uloga roditelja je da ga podstakne, motiviše, objasni da je i neuspeh sastavni deo bilo kakvog rada.
Da bi se određeni oblik ponašanja ustalio i prešao u naviku potrebno je određeno vreme. Zato je važno da se školski zadaci obavljaju svakodnevno, po određenom rasporedu - uvek u isto vreme i na određenom mestu. Važno je da mesto za rad bude stalno i da pripada samo detetu. Treba da je uredno i da ga dete samo održava. Sve školske stvari drže se na istom mestu –tako neće doći do gubljenja i nervoze. To ne mora biti posebna soba, već deo zajedničke prostorije u kome se nalazi radni sto, knjige i pribor učenika. Takav kutak motiviše na rad i izvršavanje obaveza. Bitno je naviknuti dete da radi na istom mestu i u isto vreme jer su ovo značajni uslovi za formiranje radnih navika.

Organizacija vremena – važno je da je detetu isplaniran ceo dan i to: učenje, igra, odmor, rad u kući, rekreacija. Ako se ove aktivnosti upražnjavaju u određeno vreme, prelaze u naviku. Školske obaveze bi trebalo da prethode igri. U pravljenju dnevnog plana aktivnosti za početak je potrebno da učestvuju roditelji sve dok dete ne nauči da planira samostalno, a kada to postane samostalna aktivnost neophodno je da roditelj ima uvid u taj plan i njegovo ostvarivanje. 
Kada pravite dnevni raspored potrebno je nabrojati sve aktivnosti u toku dana, odrediti koliko vremena je potrebno za njihovo izvršavanje, dosledno poštovati predviđeno vreme .  U početku će biti teško predvideti vreme za pojedine aktivnosti a kasnije će to biti lakše, zato je neophodno raspored praviti svakog dana, to je neophodno i zbog toga  što aktivnosti variraju svakog dana.

Primer rasporeda:


Kod planiranja vremena za učenje važno je uzeti u obzir delove dana kada se najefikasnije uči.

Međutim nije dovoljno samo odrediti vreme za učenje, neophodno je utvrditi i šta će se učiti u tom periodu, odnosno koji su to predmeti koji se uče određenog dana  u određeno vreme. 
 
PREDLOG ZA EFIKASAN RASPORED PREDMETA KOJI ĆE SE UČITI:
Prvo ponoviti gradivo koje se tog dana učilo u školi, zatim se uče najzahtevniji predmeti kao i oni koji su najmanje interesantni, a onda  lakši i interesantniji predmeti. Potrebno je uključiti i vreme za pauzu u učenju između dva predmeta, kao i potrebno vreme za pripremu za učenje. Obavezno predvideti i vreme kada će se obaviti i obnavljanje već naučenog. 
Na kraju jednog dana u raspored aktivnosti treba upisati da li su one realizovane i u kojoj meri, kao bi se znalo šta je ostalo neobavljeno, ali i preciznije planiralo u nekom narednom periodu.
 
I UČENJE SE UČI
Kao i svaku delatnost, koja nam nije urođena, i učenje možemo da naučimo. 
Tačnije, možemo da naučimo tehnike ili veštinu učenja. 
Ni jedna tehnika ne može da deluje odmah i potrebno je uvežbati je da bi dala određene rezultate, ali se zato višestruko isplati. 
 
Istraživanja  su pokazala da, kod problema učenja, postoje dve grupe učenika:
oni učenici koji teže uče (usled nepoznavanja tehnika ili kako učiti) i tako gube više vremena
oni učenici koji nisu motivisani za učenje (iz istih razloga kao i prva grupa)
 
Ovde smo učenju pristupili sa dva aspekta:
1. organizacija vremena
2. organizacija gradiva 
 
Kada govorimo o organizaciji gradiva, postoje nekoliko tehnika učenja:
1. Parcijalna tehnika: - gradivo koje učimo delimo na delove koji imaju logičku celinu (ovo je dosta važno zapamtiti). Potrebno je da svaki deo bude neka zaokružena celina. Celine ne bi trebale da budu male, od po nekoliko rečenica, veće nešto veći pasusi koji nešto znače (objašnjavaju). Celine bi trebalo učenik odredi samostalno.
2. Tehnika celine: - čitamo celu  lekciju i pokušavamo da shvatimo ono što nam ona poručuje, šta je njena suština. Čitamo  sve dok ne shvatimo o čemu se radi. ( Tehnika je veoma naporna ukoliko se radi o velikim tekstovima.)
3. Kombinovana tehnika: - je  kombinacija gore navedenih tehnika. Naime, najpre se gradivo pročita, a kada dobijemo uvid u celinu, šta treba da naučimo, pristupamo podeli teksta na delove (particije).
 
Dijana Mance, pedagog

SMERNICE ZA RODITELjE - SARADNjA SA ŠKOLOM

 

Zašto je saradnja važna?

• Roditelji i nastavnici su najznačajnije figure u kreiranju optimalnih uslova za rast i razvoj deteta.

• Ukoliko izostane sinhronizovana, komplementarna i efikasna saradnja koja podrazumeva jasno definisanje uloga i obaveza obe strane, povremene krize, problemi i zastoji koji prate period odrastanja i školovanja se ne mogu adekvatno razrešiti i prevazići.

Specifičnosti koje se moraju uzeti u obzir kao polazna tačka saradnje:

• Deca dolaze iz različitih porodica; kao što postoje individualne razlike između dece, tako postoje i individualne razlike između roditelja i porodica.

Svaka porodica ima svoja pravila ponašanja, način na koji je organizovana i po komefunkcioniše.

Roditelji su ličnosti sa prepoznatljivim stilom komunikacije, ponašanja, sistemom vrednosti i stavova.

A sa druge strane…

Škola pred decu i roditelje postavlja zahtev da se bez obzira na svoje individualne karakteristike (koje se uvažavaju i uzimaju u obzir) prilagode i nekim pravilima i procedurama koje su neophodne da bi kao složen mikrosistem opstala.

To neretko podrazumeva da se pravila koja postoje u porodici ne mogu uvek direktno primenjivati i u školi.

Tokom školovanja deteta mogu se javiti različiti problemi.

Najčešći su:

• Problemi u učenju

• Problemi u odnosu sa vršnjacima

• Problemi u komunikaciji između zaposlenih i roditelja

Ovi problemi mogu biti akutni ili hronični, odnosno mogu se javiti povremeno ili se ponavljati duži vremenski period.

Osnovni koraci u rešavanju problema su:

• Razgovor sa učiteljem ili odeljenskim starešinom (predmetnim nastavnikom ukoliko je uključen u problem)

• Ukoliko i pored dogovorenih i preduzetih mera (neophodno je da ne izostane dogovor i stvarna saradnja roditelja i odeljenskog starešine) ne dolazi do značajnog poboljšanja proširuje se krug saradnje i uključuju stručni saradnici u zavisnosti od vrste problema.

• U nekim situacijama u zavisnosti od vrste problema Tim za podršku učeniku (tim čine roditelji, odeljenski starešina, stručni saradnici, nastavnici, po potrebi direktor škole) se formira mnogo ranije sa ciljem da se donese akcioni plan na osnovu koga će se preduzimati dalji koraci u rešavanju problema.

• Škola ukoliko je potrebno uključuje druge saradnike i institucije i to kada:

Procenjuje da je potrebno da se obave dodatne konsultacije ili kada izostane realna saradnja porodice i škole.

Najčešći zastoji u rešavanju problema se javljaju:

• Kada se roditelj ne obrati direktno odeljenskom starešini ili nastavniku, tj. kada izostane rešavanje problema na prvom nivou.

• Kada dolazi do nepoklapanja između očekivanja roditelja kako je neki problem moguće rešiti i u kom vremenskom roku i realnih mogućnosti.

• Kada izostane dogovor o saradnji, međusobno usaglašavanje oko načina na koji će se problem rešavati; to nekada podrazumeva aktivno uključivanje roditelja, a nekada samo pružanje podrške u primeni određene metodologije ili vaspitnog rada.

Preporuke za roditelje:

• Ukoliko imate problem ili dilemu obratite se uvek prvo odeljenskom starešini (ili predmetnom nastavniku).

• Ukoliko je u problem uključeno drugo dete ili roditelji ne pokušavajte da direktno sa njima i nezavisno od odeljenskog starešine “ rešavate problem”. Odeljenski starešina kao stručna osoba je tu da “izbalansira“ međusobne razlike i odabere adekvatan pristup i roditeljima i deci.

• Verujte svojoj deci ali nemojte bezuslovno uzimati kao tačno sve što vam deca kažu jer na mentalnu obradu situacije i pamćenje utiče mnogo faktora. Uvek svoje dileme proverite i podelite sa odeljenskim starešinom.

• Poštujte vreme koje je planirano za rešavanje problema u dogovoru sa odeljenskim starešinom.

• Ukoliko se ne slažete sa nekim postupkom nastavnika ili biste vi drugačije postupili nemojte svoj stav otvoreno iznositi pred decom. O tome porazgovarajte sa nastavnikom.

• Ukoliko niste sigurni kako da se postavite u komunikaciji ili vam je potrebna podrška možete se obratiti i psihologu škole radi savetovanja.

• Ukoliko izostane međusobno uvažavanje, osnovno poverenje i razumevanje između odraslih bez obzira na neslaganja i nesporazume koji su prateći deo odnosa i saradnje nemoguće je postizanje bilo kog adekvatnog obrazovno-vaspitnog ishoda.

• Saradnja podrazumeva partnerski, komplementarni odnos u kome obe strane polaze iz pozicije poverenja i uvažavanja, a ne suprotstavljanja i nadjačavanja.

 

Milja Krivokuća, psiholog škole

PREVENCIJA NASILJA U ŠKOLI

Svako živo biće pa tako i dete rađa se sa određenim agresivnim potencijalom kao sastavnim delom biološkog mehanizma kojim se obezbeđuje odbrana od pretnji ili zadovoljavanje nekih potreba. Međutim, iako prvobitno adaptivan mehanizam nekada može postati destruktivan po okolinu a i po samu osobu, odnosno dete. Ovaj potencijal se različitim socijalnim uticajima tokom odrastanja deteta oblikuje, a dete uči kako i na koji način da ga ispoljava. Do druge godine života raste učestalost različitih agresivnih rakcija i ponašanja kod dece da bi tek sa početkom školskog perioda taj trend polako počeo da opada. To je i logično jer sazrevanjem i razvojem dete postepeno uči kako da vlada agresivnim impulisama usvajajući putem socijalne interakcije pre svega sa roditeljima i neposrednom socijalnom okolinom načine njenog ispoljavanja. Agresivnost kod mlađe dece (uzrast do 4 godine) je uglavnom instrumentalna , tj. služi detetu da dobije ono što želi istovremno ispitujući granice koje mu odrasli postavljaju ili ne postavljaju. Pojava agresivnosti koja proizilazi iz težnje da se drugoj osobi naudi javlja se oko šeste godine te je i taj period jako bitan za učenje kontrole i oblikovanja ovog mehanizma. Kao posledica neadekvatno naučenog rešavanja problema u odnosima sa drugom decom ili zadovoljenja različitih potreba učvršćuju se dva prepoznatljiva obrasca : dete može postati povučeno i imati stalan doživljaj da ga druga deca napadaju i ugrožavaju ili da je sklono da često pribegava nasilnom ponašanju. U osnovnoj školi agresivno ponašanje postaje sve suptilnije i načini njegovog ispoljavanja se proširuju. Kada govorimo o nasilju između dece ili vršnjačkom nasilju važno je istaći da agresivnost sama po sebi nije dovoljan uslov za njegovo definisanje. Pojedini slučajevi svađa, tuča, različitih verbalnih ili fizičkih konflikata između vršnjaka mogu biti posledica pre svega nerešenih sukoba koji su dostigli stepen eskalacije. Vršnjačko nasilje iako je definisano postojanjem agresivnih tendencija usmerenih ka drugim osobama sa namerom da se te osobe povrede (psihički ili fizički) je mnogo kompleksniji problem. Ono je pre svega određeno dužim vremenskim trajanjem u kome se dešava ponavljanje nasilne radnje, disbalansom snaga između onoga ko vrši i onoga ko trpi nasilje kao i svesnom namerom da se druga osoba ili dete povredi, odnosno da joj se naudi. Dakle u ovom odnosu se nikako ne radi o pojavi onih agresivnih radnji koje su posledica slabe kontrole trenutnog besa ili sukoba između dece u kome postoji borba za premoć. 

 

Različiti oblici agresivnog ponašanja, verbalni ili fizički sukobi , nasilničko ponašanje i vršnjačko nasilje su nažalost prisutni u manjem ili većem intenzitetu i obliku u svakoj sredini, urbanoj ili seoskoj, u svetu pa i kod nas. Pored važnosti da se upoznamo sa različitim definicijama koje nam omogućuju da donekle prepoznamo razlike i različite oblike ovakvih ponašanja, tipične karakteristike onih koji ih ispoljavaju ili okolnosti u kojima se javljaju veoma je bitno da svaki pojedinačni slučaj posmatramo i sa njegovog individualnog aspekta. Svako dete je na svoj način posebno i zahteva individualni pristup ali i uključivanje i mobilisanje značajnih odraslih koji su uključeni u njegov život pre svega roditelja i nastavnika. Bilo da je u pitanju dete koje ispoljava agresivno ponašanje jer ne može da kontroliše ljutnju, bes, osećanje frustracije ili dete koje ispoljava nasilničko ponašanje ili trpi isto veoma je važno da se iako su uloge nekada prepoznatljive deca ne „guraju“ u iste već da im se pomogne da ih se „oslobode“. Jednako opasno kao i čutanje, nereagovanje, neprepoznavanje jeste i etiketiranje ili odbijanje učestvovanja u zajedničkom rešavanju problema svih uključenih strana.
 
Škola i porodica moraju biti jaki saveznici iako je nekada i od roditelja i nastavnika prezahtevno očekivati da će u određenom širem društvenom kontekstu koji šalje suprotne ili čak „duple“ poruke deci o poželjnom ili nepoželjnom ponašanju ili vrednostima, uspeti lako da neutrališu uticak istih. Takođe jedna od zamki leži i u nerazumevanju suštine stvari, odnosno nedostatku razvijene svesti i svođenjem celokupnog rada na formu i proceduru što može biti itekako kontraproduktivno. Roditelji i nastavnici su pre svega modeli svojoj deci i ono što neizgovore ali urade ili pokažu za decu je mnogo važnije od samih izgovorenih reči. Preterana popustljivost u vaspitanju ili pak strogo vaspitanje i neprihvatanje nikakvih pa čak i onih „zdravih“ agresivnih tendencija mogu stabilizovati osobine ili naučene obrasce ponašanja koji nas vode u pomenuti problem.
 
U porodici je zato veoma bitno da se deci omogući da rastu u harmoničnoj atmosferi , tj. da se sukobi i svađe pred decom izbegavaju, da se ne primenjuje strogo fizičko kažnjavanje kao dominantan vaspitni model, kao ni ponižavanje, vređanje ili omalovažavanje kojima se utiče na formiranje loše slike o sebi, nedostataku samopouzdanja i nesigurnosti. Roditelji treba da vode računa da kada kritikuju dete kritiku usmere isključivo na njegovo ponašanje ali da se ono oseća prihvaćenim kao i da nauči da su osećanja koja doživljava bilo pozitivna ili negativna prihvatljiva i dozvoljena za razliku od načina njihovog ispoljavanja.
 
U školi učitelji i razredne starešine imaju najvažniju ulogu prvih saradnika roditelja i tu su da neguju jednu atmosferu prihvatanja , tolerancije i zajedništva ali i zajedničkog rešavanja problema u odeljenju pre svega na konstruktivan način. Predavanja, radionice koje se realizuju u školi od strane nastavnika, psihologa ili u saradnji sa različitim institucijama, a koje se odnose na direktnu i otvorenu priču o nasilju, prepoznavanju njegovih oblika uzroka kao i različitih mehanizama prevazilaženja istog nisu sami po sebi dovoljni. Zbog toga škola radi na razvijanju i realizaciji različitih programa koji su u suštini kao takvi uvek i preventivni jer jačaju dečije kapacitete da se nose sa lošim osećanjima, da otvoreno komuniciraju , da razvijaju svoje potencijale i da uče da prihvataju uspeh i nespeh kao sastavni deo odrastanja i života. Preventivne aktivnosti koje škola realizuje sistematično i planski se sprovode od nivoa časova odeljenske zajednice koji su jednako važni kao i bilo koji drugi časovi u školi, preko organizacije različitih takmičenja, festivala, prezentacija sekcija i drugih vannastavnih aktivnosti putem kojih svaki učenik ima mogućnost da se u školi oseti dobro, da razvije svoje sposobnosti i zadovolji interesovanja, a pre svega da u saradnji sa ostalima budeo deo jednog uspešnog kolektiva. Posebno s obzirom na neprocenjivi značaj uticaja vršnjaka važnu ulogu imaju i učenici medijatori, predstavnici đačkog parlamenta čija je uloga bitna u zajedničkom planiranju i realizaciji mnogih aktivnosti koje posredno i neposredno utiču na kreiranje atmosfere u kojoj će se učenici većinu vremena koju provode u školi osećati sigurno i zadovoljno.
 
Tim škole posebno zadužen za ovu tematiku redovno planira i prati realizaciju svih aktivnosti u vezi sa prevencijom ali i intervencijama kada dođe do pojave različitih situacija koje zahtevaju reagovanje. Problem agresivnog ili nasilničkog ponašanja svakako nije samo problem pojedinca i iziskuje sveobuhvatnu analizu i preduzimanje različitih pedagoško-vaspitnih mera u čijoj realizaciji učestvuju učitelji, nastavnici,roditelji, stručna služba škole, učenici a po potrebi i timovi i stručnjaci drugih institucija. 
 
Milja Krivokuća

ZAŠTO JE OŠ „SVETI SAVA“ PRAVI IZBOR ZA VAŠEG PRVAKA

Prepodnevna nastava za sve razrede!

Besplatan produženi boravak funkcioniše okviru škole za čuvanje dece od I do IV razreda, u periodu od 6:30 do 18:00 časova.

Drugo mesto u Beogradu zauzeli smo prilikom poslednjeg rangiranja škola na osnovu uspeha učenika i rezultata postignutih na završnom ispitu.

Besplatne aktivnosti organizuju se tokom trajanja boravka i u večernjim časovima.

Pedijatrijska i stomatološka ambulanta funkcionišu u okviru škole, a naši učenici tu imaju pravo lečenja do punoletstva.

Đačka kuhinja učenicima pruža mogućnost pretplate na ručak u školi, a pored nje funkcioniše i pekara –prodavnica gde đaci mogu da kupe doručak, užinu ili osveženje.

Škola poseduje dve sale za fizičko, digitalnu učionicu, informatički kabinet, svečanu salu, biblioteku i kabinete za sve predmete.

Kompletno renoviranje škole je obavljeno u protekle četiri godine. Sređeni su dvorište, toaleti, hodnici, učionice.

Video nadzor i profesionalno obezbeđenje koje dežura 24 časa, kao i školski policajac garantuju bezbednost našim učenicima.

Znanje je razlog zbog kojeg se roditelji odlučuju da upišu svoju decu u našu školu. Nema poklonjenih ocena jer se rukovodimo rečima Svetog Save: „Trudom svojim sve je zadobio“!

REČ DIREKTORA

Poštovani bivši, sadašnji i budući đaci i njihovi roditelji,
 
Biti na čelu  osnovne škole u bilo kom vremenu i bilo kom društvu predstavlja veliki izazov, ali i obavezu i odgovornost. Poverenje koje deca i njihovi roditelji imaju u vas i u samu školu je nešto što se ne sme izneveriti. Kada sam postavljen za direktora bio sam svestan svega toga, zabrinutosti roditelja da se ne ugasi škola koju pohađa već treća generacija njihovih najmilijih, velikog osipanja dece, prelaska u okolne škole, loše komunikacije sa roditeljima , lokalnom zajednicom, Ministarstvom, jedva prihvatljivi uslovi za rad i život u školi, neadekvane atmosfere u školi i još mnogo toga. Ali, najstarija i najuglednija škola na Vračaru, sa novom upravom ali i istim kvalitetnim kadrom učitelja i nastavnika našla je motiv i smogla snage da prevaziđe probleme. Da se vrati među najbolje škole Beograda. To današnji rezultati pokazuju.
 
Te, 2007. godine, u školu su upisana  samo dva odeljenja prvog razreda, odnosno 49 učenika. Ove, 2013. godine, upisano je pet odeljenja prvaka, sa preko 120 učenika. Poslednjih godina, uspesi naših učenika na takmičenjima, a posebno na završnim ispitima, pokazali su da se naša škola nalazi među nekoliko najboljih u Srbiji. Ali nije samo ugled škole popravljen u proteklom periodu – popravljena je i školska zgrada. U saradnji sa opštinskim, gradskim i republičkim vlastima, urađena je kompletna rekonstrukcija svih toaleta u školi, hodnika, učionica, kao i potpuno renoviranje školskog dvorišta. Opremljeni su informatički kabineti, kuhinja, trpezarija i biblioteka, a škola je dobila i digitalnu učionicu i informatički kabinet.  Pokazatelj da idemo u dobrom smeru predstavlja i podatak da se svake godine sve više učenika prebaci iz drugih škola u našu.
 
Veoma sam ponosan na ono što smo zajedno postigli, ali ovo nije trenutak kada treba da se stane. Još mnogo posla je pred nama. Neophodno je sanacija fasade zgrade, krova, renoviranje fiskulturne sale i svečane sale, ali mesta za napredovanje ima i u ostalim oblastima.
 
Iako postojimo više od 160 godina, želimo da idemo napred što brže. Uređenjem i korišćenjem najnovijh informacionih tehnologija – kroz implementaciju integralnog informacionog sistema i kroz primenu računara i informatike u svakodnevnoj nastavi želimo da škola učenicima bude zanimljiva i bezbedna, ali i da im pruži  primenjeno znanje koje će im koristiti u daljem školovanju ali i životu. Uvođenje preduzetništva u školu i razvijanje preduzetničkog duha kod učenika, predstavljaće jedan od najvažnijih koraka u njihovom razvoju u sposobne, samopouzdane mlade ljude. Usavršavanje zaposlenih i primene novih metoda u učenju moraju da se sprovedu u što kraćem roku, jer naš cilj više nije da budemo jedna od najboljih škola u Srbiji, već da se poredimo sa najboljim školama u Evropi.
 
Sve što je do sada urađeno za ovih šest godina, nisam uradio sam. Svi zaposleni u školi, srazmerno svojim sposobnostima i znanju, dali su svoj doprinos. Veliku pomoć smo imali u prijateljima škole, koji su kroz seminare, projekte, donacije, savete, radom i entuzijazmom doprineli da se podigne ugled naše škole na današnji nivo.
 
Nećemo stati. Imamo svoju misiju i viziju, imamo i vas, đake i roditelje. Zajedničkim radom i uzajamom saradnjom i poštovanjem možemo postići to što želimo i što nam ovaj društveni trenutak dozvoljava. 
 
Dejan Stanković